DIZAJN ZA SVE

Uključivanje organizacija civilnog društva i građana i građanki u proces donošenja odluka o tome koji će element pristupačnosti i na kom mestu biti postavljen predstavlja osnovni preduslov za izbor elementa koji će u punom potencijalu ostvarivati svoju svrhu. Preporuka je da tom prilikom treba primenjivati procedure koje su navedene u dokumentu Evropski standard – Dizajn za sve (EN 17161).

U cilju da se reše problemi pristupačnosti, različiti koncepti i dizajnerski principi su razvijeni i promovisani u sklopu koncepta „Univerzalni dizajn, Inkluzivni dizajn i Dizajn za sve“. Iako svi koncepti imaju isti cilj, svi oni imaju različitu ulogu, uslove i način stvaranja rešenja pristupačnosti.

Napori da se osigura pristupačnost bez barijera u prostoru koji je već izgrađen i oblikovan predstavlja veliki izazov a izražen je u opštim ciljevima:

1. podizanje svesti o potrebi sveobuhvatne pristupačnosti
2. iniciranje inovativnih rešenja putem pristupačnijeg i održivog okruženja
3. dobra praksa i projektantska uputstva po pitanju sveobuhvatne pristupačnosti u cilju da se omogući najširem mogućem spektru korisnika nezavisna i neometana upotreba javnog prostora i usluga.

Pristupačno okruženje podrazumeva da svako ima jednak pristup izgrađenom okruženju, proizvodima i uslugama i učestvuje u svim aktivnostima zajednice na jednakoj osnovi.

Kako se u pravilniku o tehničkim standardima navodi: Obavezni elementi pristupačnosti primenjuju se odabirom najpovoljnijeg rešenja u odnosu na namenu, ako nije drugačije predviđeno međunarodnim standardima koji uređuju oblast javnog saobraćaja.

Pristup

Svako bi trebalo da bude u mogućnosti da uđe u objekte ili javne površine, bez tuđe pomoći, sa lakoćom i bez osećaja stida.

Obavezni elementi pristupačnosti su:

1. elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika;
2. elementi pristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene i stambeno poslovne zgrade i objekti za javno korišćenje;
3. elementi pristupačnosti saobraćajnica.

Elementi pristupačnosti za savladavanje visinskih razlika

Stepenište

Stepeništa predstavljaju barijeru za neke osobe (korisnike/ce nekih pomagala pri kretanju), dok je drugima lakše da koriste stepenište nego rampu, te se preporučuje da se, gde god je to izvodljivo, postavljaju uporedo i stepeništa i rampe ili liftovi. Treba voditi računa da pored osnovnih uslova za projektovanje stepenika, stepeništa i rukohvata rubovi svakog stepenika budu uočljivi i osobama koje slabije vide. Kako bi se poboljšala vidljivost ivica i smanjila klizavost gazišta, treba razmotriti primenu neklizajućih traka koje su dizajnirane kako bi se povećala bezbednost korisnika i korisnica stepeništa.

Rampe

Pomoću rampi se najlakše savladavaju manje visinske razlike (do 5 stepenika). Da bi rampe bile bezbedne i lake za upotrebu svim potencijalnim korisnicima i korisnicama, potrebno je ispoštovati propisane standarde o njihovoj veličini, nagibu, rukohvatima i drugo.

Preporučuje se da:

• dužina rampe i visina prepreke koja se tom rampom savlađuje budu u odnosu 1:20, a u izuzetnim slučajevima u maksimalnom odnosu 1:12;
• ukoliko je rampa duža od 9 metara (što se ne preporučuje) mora da postoji odmorište negde na sredini;
• rukohvati budu dvovisinski, kako bi mogle da ih koriste i niže osobe i korisnici/e kolica, ali i ljudi prosečne visine, i bez prekida (kako bi i osobe oštećenog vida mogle da dobiju informaciju da se rampa završava);
• rampe budu natkrivene kako bi se smanjio uticaj kiše ili snega na dužinu trajanja rampe, ali i kako bi se povećala bezbednost korisnika/ca u slučaju padavina;
• površina rampe bude otporna na klizanje i u kontrastnoj boji ili valeru u odnosu na stepenište, objekat ili trotoar.
• Preporuka je da se izbegava postavljanje metalnih konstrukcija koje se tretiraju kao montažno-demontažne rampe iako su zapravo trajno postavljen objekat pristupa ulazu, odnosno da se traže rešenja koja se vizuelno uklapaju u estetiku ambijenta i održavaju se u sklopu održavanja celokupnog objekta. U praksi se mogu videti rešenja prilaza rampom koja je dobro uklopljena u arhitekturu objekta, čak i kada su u pitanju objekti koji su pod zaštitom nadležnog zavoda za zaštitu spomenika kulture, što ukazuje na to da je unapređenje pristupačnosti moguće čak i pod veoma strogim uslovima koje nadležni zavod propisuje da bi se dobila dozvola za izgradnju odnosno adaptaciju ulazaprema članu 145. Zakona o planiranju i izgradnji.

Liftovi i podizne platforme

Kada je potrebno savladati veće visinske razlike – jedan i više metara – koriste se liftovi i podizne platforme. Upotreba standarnog lifta omogućava maksimalnu inkluziju svih potencijalnih korisnika i korisnica, bez obzira na vrstu invaliditeta ili neke druge karakteristike. Za razliku od prošlih vremena, lift se danas može lakše nabavitia konstrukcijski i ekonomski pristupačna rešenja prisutna su i na domaćem tržištu.

Korisnicima/ama invalidskih kolica je potrebno minimalno 150 cm da se u kabini okrenu ukoliko za to postoji potreba. Ukoliko za okretanjem ne postoji potreba,minimalni čist ulaz u lift mora biti najmanje 80 cm sa automatskim smičućim vratima. Takođe, trebalo bi obezbediti jasne i nedvosmislene informacije korisnicima/ama–vizuelno, zvučno i taktilno – o korišćenju komandi, spratu na kome se nalazi lift, pozivu u slučaju opasnosti i slično.

Preporuka je da se izabere opcija ugradnje ogledala unutar lifta ukoliko nije panoramski, jer smanjuje osećaj klaustrofobije kod korisnika/ca.

Instalaciju koso podiznih (stepenišnih) platformi treba izbegavati u javnim objektima. Naime, ove platforme su specijalno dizajnirane za korisnike/ce invalidskih kolica, spore su, potrebna je asistencija trećeg ili službenog lica, komplikovano je njihovo pokretanje i, što je najvažnije, njihovo korišćenje je nebezbedno za druge, na primer, osobe koje guraju dečija kolica ili starije osobe koje stoje sa ili bez pomagala.

Elementi prristupačnosti kretanja i boravka u prostoru – stambene i stambeno poslovne zgrade i objekti za javno korišćenje

Prilikom planiranja treba voditi računa o neprekinutom lancu kretanja kroz objekat, pristupačnost prilaza i ulaza nije dovoljna. Ukoliko postoje prepreke poput pragova i razlika u nivoima unutar objekta neke osobe sa invaliditetom neće moći samostalno da se kreću kroz objekat.

Ulaz

Idealno pristupačna su automatska vrata za koja korisnici i korisnice ne moraju da koriste fizičku snagu da bi ih otvorili (otvaraju se sama senzorski), niti da ih uopšte dodiruju. Na taj način se postiže lakše manevrisanje, veći komfor, ušteda energije i povećana higijena. Idealno je da do ovih vrata vodi staza blagog nagiba (od 0 do 5%) širine 180 cm. Ukoliko vrata nisu automatska, onda ona treba da budu laka za rukovanje. Na njima ne sme da postoji neispravan mehanizam za samozatvaranje jer on onemogućava i lakše otvaranje vrata, niti visok prag, jer takva vrata ne mogu svi da koriste sa podjednakom lakoćom.

Potpuno zastakljena vrata nisu pogodna za ljude koji slabije vide. Ukoliko se takva vrata ipak instaliraju, onda treba da budu obeležena u visini očiju, na primer, kontrastnom trakom/nalepnicom, kako bi se lakše uočavala u određenim periodima dana ili pri različitom veštačkom osvetljenju.

Širina vrata treba da bude odgovarajuća tako da se obezbeđuje prolaz svim korisnicima i korisnicama i nesmetan protok ljudi, a onima koji koriste invalidska kolica bezbedan i dostojanstven ulaz.

Informacije

Svaka informacija koja se pruža korisnicima/ama treba da bude preneta na više različitih načina, jer se tako povećava broj korisnika i korisnica koji datu informaciju mogu brzo da razumeju.

Pri postavljanju sistema za informisanje treba imati u vidu sledeće:

• informacije date samo u zvučnom formatu neće brzo razumeti osobe oštećenog sluha ili osobe kojima je pažnja trenutno fokusirana na neku drugu aktivnost (posao, telefon, razgovor);
• ukoliko se informacije pružaju samo u vizuelnoj formi (npr. tekst na monitoru ili tabli) one neće dopreti do osoba oštećenog vida;
• korišćenje jasnih i univerzalnih grafičkih simbola (piktograma) u pružanju informacija olakšava njihovo razumevanje osobama koje imaju intelektualne poteškoće ili govore drugim jezikom.
• – Ovaj princip je izuzetno važan i kod sistema za uzbunjivanje – treba voditi računa da se signali za uzbunu (npr. požarni alarm) pružaju i svetlosnom i zvučnom signalizacijom.

Indukcione petlje

Indukcione petlje su sistemi za pojačavanje zvuka i one omogućavaju osobama koje koriste slušne aparate da jasnije čuju sagovornika/cu. Simbol na kojem je prikazano slovo T i ljudsko uho informiše korisnike/ce da je u datoj prostoriji instalirana induktivna petlja.

Treba imati na umu da ovo nije rešenje za sve gluve ili nagluve osobe, pa čak ni za sve one koji koriste slušne aparate, jer postoje limiti u rasponu frekvencija zvuka koje petlja može da pojača. Zbog toga je preporuka da se prilikom komunikacije sa osobom oštećenog sluha obezbedi jasan vizuelni kontakt u dobro osvetljenom prostoru. Komunikaciju, ukoliko ne postoji usluga tumača, može da olakša postavljanje informacionih tabli ili monitora, kao i korišćenje usluga relej tumača znakovnog jezika.

Prostorije u kojima se pružaju usluge građanima i građankama moraju biti dobro osvetljene i prirodnim i veštačkim osvetljenjem u različitim periodima dana. Preporučuje se ravnomerna osvetljenost od minimum 150 lux-a, ali je poželjno da ona bude i duplo veća za kancelarijske prostore ili čekaonice, posebno zbog starijih osoba.Dodatno, treba imati na umu da površine koje reflektuju svetlo mogu da stvore probleme u komunikaciji, te je preporuka da se ove površine (staklene pregrade, staklo na oglasnim tablama i sl.) izbegavaju koliko god je tomoguće.

Elementi pristupačnosti saobraćajnica

Bezbednost kretanja uz gradilište

Ograde gradilišta, u velikom broju slučajeva, zauzmu ceo trotoar ispred gradilišta, a oznaka postavljena na samu ogradu „Pešaci pređite na drugu stranu” često pešake usmerava na nebezbedne delove kolovoza ili ih navodi da na tom mestu pređu ulicu. Takođe, u situacijama kada se tokom radova naprave rupe u trotoaru, na primer, zbog postavljanja vodovodnih cevi, na tu prepreku se obično postavljaju improvizovani prelazi od dasaka ili čak i običnih drvenih paleta, koji nisu bezbedni za pešake, niti ih osobe sa invaliditetom mogu koristiti.

Prilikom ograđivanja gradilišta potrebno je voditi računa o pristupačnom i bezbednom toku pešačke komunikacije. Loše ograđena i označena gradilišta predstavljaju posebno veliki bezbednosni rizik za osobe oštećenog vida.

Ako nije drugačije predviđeno međunarodnim standardima koji uređuju oblast javnog saobraćaja (IATA, UIC i sl.) , obavezna je primena taktilne obrade, odnosno završne reljefne obrade u kontrastu sa okruženjem: hodajuće površine (staze), komandi nekog uređaja (npr. na komandama semafora, mape nekog prostora i drugo).

Taktilne obrade su:

• taktilna staza vodilja– reljefna obrada hodajuće površine namenjena orijentaciji i vođenju kretanja osoba koje su slepe ili slabovide;
• taktilno polje za usmeravanje/razdvajanje – reljefna obrada hodajuće površine, drugačije reljefne strukture u odnosu na taktilnu stazu vodilju koja se postavlja sa svrhom upozoravanja korisnika na promenu smera kretanja te staze;

Taktilne staze

• taktilno polje bezbednosti– reljefna obrada hodajuće površine, iste reljefne strukture kao polje za usmeravanje, ali drugačijih dimenzija, koje služi za obaveštavanje korisnika i korisnica da prilaze opasnoj zoni: promena visine staze, nailazak na stepenište, nailazeći saobraćaj pred raskrsnicom i druge opasne zone;
• taktilni plan prelaza preko saobraćajnice– elemenat vertikalne taktilne signalizacije koji se postavlja kao sastavni deo uređaja zvučnog semafora na stub semafora, a koji pruža taktilnu informaciju korisnicima/ama putem čula dodira o obliku datog pešačkog prelaza i smeru kretanja preko te saobraćajnice.

Ivičnjaci i semafori

Za savladavanje visinske razlike između trotoara ili pešačke staze i kolovoza koriste se zakošeni ivičnjaci koji se izvode u širini pešačkog prelaza i u nivou kolovoza, sa maksimalnim nagibom zakošenog dela do 8,3%, a ako je tehnički neizvodljivo, u izuzetnim slučajevima do 10%.

Površina prolaza kroz pešačko ostrvo izvodi se sa taktilnim poljem bezbednosti/upozorenja, na celoj površini prolaza kroz ostrvo. Zakošeni deo pešačke staze na mestu prelaza na kolovoz treba da bude jednak širini pešačkog prelaza.Površina zakošenog dela pešačke staze na mestu prelaza na kolovoz treba da bude izvedena sa taktilnim poljem bezbednosti/upozorenja.

Ozvučeni semafor je semafor koji pored postojećih svetlosnih signala ima i zvučnu najavu svetlosnih faza, datih u vidu različitih zvučnih frekvencija ili ritma za crvenu i zelenu fazu.

Preporuka je da se upotreba uličnog mobilijara prilagodi bezbednom kretanju pešaka u skladu sa Strategijom održivog i integralnog urbanog razvoja Republike Srbije do 2030. godine. Drugim rečima, treba koristiti različite elemente parternog uređenja (npr. drvored) ili iskoristiti postojeće građevinske i elemente urbanog mobilijara (žardinjere, klupe, i slično) kako bi se i vizuelno i fizički razgraničile bezbedne površine za kretanje pešaka od kolovoza, biciklističkih staza ili parkirališta.

Upotreba

Svako bi trebalo da je u mogućnosti da koristi objekte i javne prostore sa podjednakom lakoćom. Projektovanje, izgradnja, održavanje i upravljanje objekatima ne smeju da otežavaju korišćenje jednoj osobi u odnosu na drugu.

Izvor:
Mapa pristupačnosti